Početak kraja neoliberalne ere?

Ekonomski analitičari su jednodušni u oceni da se svet ove godine suočio s finansijskom krizom koja nije viđena još od "čuvene" 1929. godine, ali retko ko se ozbiljnije osvrnuo na jedan veoma značajan događaj koji bi mogao da označi početak kraja ere neobuzdanog neoliberalizma u ekonomiji - na masovnu intervenciju države u SAD radi spasenja ugroženih finansijskih džinova.

Sve se dogodilo veoma brzo: 7. septembra se američko Ministarstvo finansija latilo spasavanja kompanija Fani Me i Fredi Mak, preuzevši na sebe teret njihovog "trulog" hipotekarnog duga, "teškog" 5,3 biliona dolara, a samo 12 dana kasnije, dogodilo se nešto što, po oceni ekonomskog analitičara Majkla Hadsona, predstavlja prekretnicu u istoriji Amerike - država se obavezala da će uložiti pola biliona dolara radi podrške propalim hipotekarnim vrednostima na uzdrmanom finansijskom tržištu!

U međuvremenu, 15. septembra, u stečaj je otišla banka Liman braders, izazvavši paničan strah od lančane reakcije širom sveta. Strah nije bio neosnovan, jer su banke u Evropi izgubile desetine milijardi dolara samo zbog tog jednog bankrotstva.

"Ministarstvo finansija je, masovnom intervencijom na tržištu, radiklnlo i preko noći promenilo temeljni karakter američkog kapitalizma. To je ravno državnom udaru", ocenio je Hadson na vebsajtu CRG (Centar za istraživanje globalizacije), nezavisne organizacije spisatelja, intelektualaca i novinara sa sedištem u Montrealu.

Događaj je doista bez presedana, jer je reč o vladi zemlje koja se dosad zalagala za apsolutno poštovanje pravila igre neoliberalne ekonomije: država ne sme ni u kom slučaju da se meša u ekonomiju, ne sme nipošto da interveniše radi spasavanja propalih firmi.

Svetski "policajci" koji se staraju da se to pravilo poštuje zovu se Svetska trgovinska organizacija, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, a u Evropskoj uniji je za taj posao zadužena Komisija za nadgledanje konkurencije.

Pokušaja država da spasavaju svoje firme oduvek je, razume se, bilo pa se tako pamti da je 90-ih godina Brisel kaznio Austriju zbog pokušaja spasavanja bečke filijale "Grundiga", a nešto kasnije se na tapetu našla i Francuska zbog slične intervencije u automobilskoj industriji.

U najsvežijem sećanju je pokušaj vlade italijanskog premijera Silvija Berluskonija, jednog od najvernijih sledbenika neoliberalizma, da sa 350 miliona evra bar privremeno spasi od stečaja nacionalnu aviokompaniju Alitalija, na šta je Brisel odmah najavio istragu.

Nikada se, međutim, nije dogodilo - a pogotovu ne na ovako impozantnom nivou - da država "upumpava" bilione (hiljade milijardi) dolara na finansijsko tržište kako bi se izbegao stečaj ogromnog broja banaka i finansijskih institucija.

Opravdanje za to "mešanje" američke države u ekonomiju doista zvuči ubedljivo: time se otklanja mač finansijske katastrofe ne samo Amerike, već i celog sveta.

To je apsolutno tačno, ali potpuno u suprotnosti s pravilima igre koja su u svetskim razmerama usvojena na inicijativu i insistiranje baš Amerike.

Sada se postavlja zanimljivo pitanje kojim putem će se Bela kuća dalje uputiti: da li će i dalje insistirati na nemešanju države u ekonomiju ili će, pak, svetu obznaniti kraj jedne zablude, krah jedne potpuno pogrešne i, može se slobodno reći, pogubne ekonomske filozofije?

Izvor: Tanjug